Све је почело са објашњењима младића где се и како најлакше даје ињекција. У стомак, у бутину, у мишић на надлактици. Све то малим иглама за једнократну употребу, некада више, а некада мање болно...
    Плавоок, стасит, правилних црта лица, деловао је наочито. На питање, да ли је можда медицински техничар, јер ничим није одавао уживаоца дроге, горко се насмејао и испричао у даху своју сторију о тешкој болести одумирања нервних завршетака. Некада кошаркаш коме се предвиђала лепа спортска будућност, бије битку да бар остане на ногама и да може нормално да хода.
    Ињекције које се не налазе на позитивној листи лекова у нашој земљи морао је да купи у иностранству. Тих деведесетих година, “набављачи” су када су чули да је дете из официрске породице, само  одмахнули руком не желећи да губе време: “Мали, тих четрдесетак хиљада марака ти немаш.” Апел преко новина није донео помоћ. Помогли су његова упорност, родбинска солидарност, задужења код пријатеља. Тако је набавио потребне ињекције и сам их себи давао – сваки други дан, готово целу годину. Да ли се излечио? Како рече, болест је заустављена, а шта ће даље бити, само бог зна.
    А потом је наставио причу о оцу, потпуковнику геодети у пензији, тихом, скромном и радином, који на војску увек једнако гледа и на коју ниједну попреку не да. На опаске шта све од војске за радног века није добио, увек одговара: “Добио сам стан, зар је то мало?”
    Причао је даље о свом војниковању, о капетану везисти кога никада заборавити неће, који је сада у војсци љиљана, тамо преко Дрине. Каже: “Нисам ја нека цвећка био, али, обазривије би ми тај капетан саопштио да ми је угинуо папагај, него што ми је рекао да ми је брат погинуо.” После га је једном “прозвао” да се не понаша као београдски мангуп и да не “користи” то што му је брат погинуо. Дошло је и до гушања. Тек, присутни водник је спречио веће зло. А онда је мајор пристигао и одрадио по правди.
      Попили смо заједно кафу и другог дана...

ПН       Сећате ли се лепог времена када сте обично у летње недељно јутро, враћајући се с пијаце или из самопослуге били пресретани од подмладка црвеног крста са спремним шпенадлама и маркицама да вам их задену на блузу или кошуљу у знак признања што сте дали добровољни прилог за помоћ угроженима. Осећали смо се некако поносни стављајући новац у овећу металну конзерву са знаком цревеног крста и није нам падало напамет да је избегнемо. Можда би тај рецепт могли да примене и Цветковићеви административци из Владе, преко ноћи окривљени за баласт државног буџета - да изађу сваког викенда на улице у мајицама са Цветковићевим ликом, или, његовом и сликом свих министара и убиру добровољне прилоге. Смиловаће им се овај народ.

           Времена нам тешка и бременита, нема шта! Да није од раније, не би нас изненадило што нам је председнику Владе брада седа. Ако је седа, кажу оптимисти, барем је богата и густа. Има је...Има је као што и има безброј варијанти, предлога и начина како да се изнађе излаз из ћорсокака у који нас доведе ''нова помоћ'' ММФ-а, преко потребна у ово свеопште кризно светско и европско економско време. Што нам рече председник државни, време је да грицкамо колико и зарадимо.

           Није него! А што то до сада и у предходна мирнија времена није чињено? Што се бахатости није на време стало на пут, криминалу и криминалцима за врат, стегла омча државној биркоратији и политичкој олигархији. И сада, када се сручио економски цунами, ето иделане прилике за прање прљавих работа и хлађење усијаних глава и спуштање лопте на земљу, па удри разним наметима по народу, не би ли ''владина бирократска нејач'' у прву руку преживела, а онда се најзад и смањила и довела у праве могуће и држави потребне оквире. Или то, или можда је лакше, када све вредно и капитално у овој земљи распродасмо, да продамо и себе - род нам и корене, јер нам их и овако сваки дан сасецају.

           За јело у политичком лонцу, за који су господа из ММФ-а у пријатном ћаскању са поданицима из српске владе дали по њима потребне намирнице и елегантно отишли, расписује се конкурс за најбољи рецепт у виду пореза и намета од 6 одсто за сва примања, па за намете преко горива, па ово, па оно, тек то су све били пробни балони за испитивање јавног мњења и процену Цветковићеве владе која од тих непопуларних мера је могла код раје да произведе најмање гнева и хаварије по друштвену имовину, и недаћа по Дачићеве момке, ни криве ни дужне. И онда смо стигли докле смо стигли. Богати ко бајаги највише плаћају, ситна раја стеже каиш и плаћа колико може, слутећи да оно најгоре још није прошло. Када ће? Не зна се!

           Маниром доброћудног Србина, коме као и већини сународника није до љутње кавге и протеста, а понајмање до воље да трпи да му неко од муком зарађене цркавице путем државног намета и закона и један делић отима, а опет рачунајући на српско велико срце и широку душу, паде ми на памет идеално решење...   

Сећате ли се лепог времена када сте обично у летње недељно јутро, враћајући се с пијаце или из самопослуге били пресретани од подмладка црвеног крста са спремним шпенадлама и маркицама да вам их задену на блузу или кошуљу у знак признања што сте дали добровољни прилог за помоћ угроженима. Осећали смо се некако поносни стављајући новац у овећу металну конзерву са знаком цревеног крста и није нам падало напамет да је избегнемо. Можда би тај рецепт могли да примене и Цветковићеви административци из Владе, преко ноћи окривљени за баласт државног буџета - да изађу сваког викенда на улице у мајицама са Цветковићевим ликом, или, његовом и сликом свих министара и убиру добровољне прилоге. Смиловаће им се овај народ.

            Боље и тако, него изазивати више гнев напаћеног народа, неспособност правдати лошим наслеђима, а политичке погодбе решавати компромисима који и доведоше до државног бирокартизма који српска привреда не би могла хранити ни у својим најбољим данима. Време је да се свом злу, званом криминал свих врста, безвлашћу, шпијунажи и роварењу за странца зарад свога ћара, слабљењу војске и одбране нам, привреде поготово, стане на пут. Иначе пропаде нам име.    

            • Подсећање на извориште духовне вертикале српског народа • У циљу брисања историјске свести ангажовано је више историчара и културолога него што је у косов-ском боју било турских ратника • Европа и српска колаборационистичка власт тргују светом српском територијом • Страначке незналице и удворице довеле војску до ни-штавила • Док српском народу прети уништење и прогон, удворице се залажу за уче-шће у мировним операцијама • Народ ће у видовданском огледалу препознати нове ратнике

              Видовдан је један од најзначајнијих српских историјских и верских празника. Ћутња о њему никада нису била гласнија, скоро да би се могла описати песниковим стиховима од пре стотинак година, који кажу да “Косово ћути, Ситница јечи, гроб зија давно ископан. Ал’ кога чека? Знаће тек рећи још један Видовдан.”

             Сигурно је да се о значају Видовдана за српски народ може говорити са разли-читих аспеката – политичког, историјског, верског, културолошког, војног и других, мада је изузетно тешко издвајати делове од целине која је, само као таква, вековно упо-риште очувања националног идентитета Срба.

              Овом приликом разматраћемо војну димензију видовданске приче, имајући у виду да је пре 620 година српски народ, жртвујући своје најбоље ратнике, у страхови-том сукобу на Косову пољу успео да за читав век заустави поход Османлијског царства на Европу, а да је већ седам година на истом простору распоређена нека друга војска, бројнија и опаснија од османлијске, јер не поробљава, већ убија и затире трагове срп-ског постојања.

             Косовска битка је била последњи велики и најжешћи окршај Срба и Турака у том периоду, али и последња нада да се снагом оружја може зауставити ондашња млада и моћна османлијска империја, која се као лавина обрушавала на европско тло.

После тешких пораза својих одреда код Плочника и Билеће, Турска се дуго припремала за коначни обрачун са Србима. Прикупивши најелитније војне снаге из азијских и европских делова империје, турски султан Мурат је у пролеће 1389. године, са синови-ма Бајазитом и Јакубом, кренуо у поход на српске земље и у другој половини јуна из-био на Косово поље. Иако нема поузданих историјских извора о бројном стању војске, помиње се број од 40.000 турских ратника, што је, за услове оног времена, представља-ло застрашујућу војну силу.

              Српски кнез Лазар није био изненађен појавом велике турске војске на челу са султаном. Знајући да је одлучујући сукоб неминован, он је претходних година извршио низ дипломатских, политичких и војних припрема како би ојачао одбрамбену снагу др-жаве. У помоћ су му притекли Вук Бранковић, господар Косова и Влатко Вуковић, вој-сковођа босанског краља, тако да је на Косово поље кнез Лазар извео око 25.000 ратни-ка. Велику предност противника кнез је ублажио избором места и времена битке и опе-ративним распоредом сопствених снага, који турска војска никаквим маневром није могла заобићи. Моралну снагу малобројније српске војске најбоље је описао песник стиховима: “Све се крете, све што часно беше, небом сунце крваво изгрева, силна вој-ска Самодрежи ступа, страшни завет знамења јој купа, страшни завет – клетва Лазаре-ва.”

              У судару две војске погинула су оба владара. Прво се Милош Обилић, са групом српских витезова, пробио до султана Мурата и убио га, а при самом крају битке, турска је војска посекла кнеза Лазара. Претрпевши страшне губитке, обе су се војске повукле са Косова поља, а турска и са српских земаља. Први извештаји емисара су говорили о српској победи, па је хришћанска Европа то и прославила. Међутим, ни тада није учи-нила ништа да помогне Србији да се ова опорави од страшних губитака и тако спречи вишевековно ропство српског народа под османлијама.

              Косовска битка је преточена у легенду која је, преносећи се са нараштаја на на-раштај, очувала национални идентитет Срба и била, у одсудним временима опстанка српског народа, упоришна тачка наде у ослобођење. Речи светог Лазара уочи битке “Боља нам је у подвигу смрт, него са стидом живот, боље нам је у боју смрт од мача примити, него плећа наша непријатељима нашим подати”, постале су морални кодекс понашања српских војника у рату и односу према роду и отаџбини. Надахнут њима, српски народ је читавих сто година непрекидно ратовао како би протерао турску вој-ску са своје територије и ослободио Косово поље као свето бојиште натопљено крвљу српских јунака.

               Сигурно је да сви који су српског рода, па чак и они који би желели да то проме-не, знају далеко више о косовском боју, легенди и завету, од наведених неколико рече-ница са почетка текста. Због тога се може поставити питање чему и оне када је све по-знато? Иако је обавеза и владара и чиновника, патријарха и свештеника, официра и вој-ника, учитеља и ученика и свих других грађана да на Видовдан, као најзначајнији на-родни историјски датум, сећањем, молитвом и протоколом одају пошту светим косов-ским ратницима, без обзира на време њиховог сврставања у Лазареву војску, то није је-дини разлог за настанак овог текста, мада ће он, вероватно, бити један од ретких посве-ћен Видовданском боју и завету.

              Свакако да је најзначајнији разлог то што већ двадесетак година, а посебно од када су поново окупирани Косово и Метохија, и физичко и духовно поприште славне битке, постоји снажан притисак на српски народ који иде у правцу брисања национал-не историјске свести, у којој несумњиво најзначајније место припада косовском завету. Тај је завет, како је већ наглашено, створио посебан морални кодекс односа према отаџ-бини, роду и слободи и жртвовању за њих. Докле год тај морални и свети завет постоји очуван и поштован у колективној и институционалној меморији српског народа, немо-гуће је Србе претворити у поданичку масу. Јасно је да са живим косовским митом и за-ветом нема “новог или модерног патриотизма” који апсолутизује глобални поредак, на штету националног корпуса. С друге стране, косовски мит је снажна прича о српској ратничкој части која је потврђивана и учвршћивана вековима после њега, без обзира што су ратни противници ратовали на нашој територији примењујући зло без граница. Све док нам је косовски завет идеја водиља, биће безуспешни покушаји обезчашћива-ња и бестијализације српског народа, све у циљу правдања зла које му је учињено и у прошлом веку, и данас и, изгледа, сутра.

               Сигурно да оне који добро разумеју значај историјске свести и посебно косовске духовне вертикале, не чуди што је на пројекту наметања заборава ангажовано више “модерних културолога” и “историчара”, но што је било турских војника на Косову по-љу. Ови први квалификују Видовдан као рецидив паганства, а сам косовски мит озна-чавају као ограничавајући фактор у развоју српске културе, док ови други говоре о ко-совском поразу и у вези са тим проблематизују структуру или психолошку грађу срп-ске нације која га се, као тако поразног, уопште и сећа па још и не дозвољава после то-лико векова да га прекрије заборав. На основу досадашњих ефеката, а имајући у виду време као ограничени ресурс, може се закључити да је мала вероватноћа да ће оствари-ти свој наум, баш као што ни турске уходе нису успеле да поколебају српске ратнике пре саме косовске битке причом о бројности, снази и непобедивсти турске војске. За српски народ је најболније данашње подаништво власти и интелектуално вазалство према појектима “рашчишћавања са прошлошћу”, где је косовски мит главна тачка на-пада. Њихово ћутање је поодавно јасно народу, с тим што је овогодишња видовданска ћутња гласнија и од глувих црквених звона за време ропства под Турцима.

                Други разлог за овакав помен косовским ратницима лежи у убрзаном процесу отимања Косова и Метохије и стварању “независног Косова”, прве терористичке држа-ве на свету, па још у “цивилизованој” Европи. После успешне хрватизације Крајине методом протеривања већине српског становништва и католичења остатка, унитариза-ције Босне и Херцеговине свођењем Републике Српске само на име које у суштини не значи ништа, па онда стварања “независне Црне Горе”, Европа је спремна да, као и пре косовске битке, надирућем радикалном исламу уступи српске националне територије, како би успорила продор ислама у њен централни део. У лицемерним и фарсичним “преговорима” о коначном статусу Космета, више нико не помиње суверенитет и тери-торијални интегритет Србије над косметском територијом, што су категорије верифи-коване Резолуцијом 1244, и главни су допринос двогодишње противтерористиче борбе и тромесечне одбране од НАТО агресије од пре десет година. Како сада изгледа, после отимања Космета, нити ће бити развоја, нити ће бити Европе, јер није успешно завр-шен процес фрагментације српског националног простора, а није извршена ни “деми-тологизација” косовске приче, па је изостало стварање поданичке свести код српског народа.

                 Анализом разлога оваквих поступака Европе и њеног моћнијег прекоокеанског полубрата, лако је одредити који ће њихови интереси из политичке, економске, војне и других сфера бити остварени преко трговине српским националним територијама, ме-ђу којима је косметска најзначајнија. Међутим, најбитнији задатак им је “обрачун са ко-совским митом”, јер трговци туђим територијама верују да ће, ако српском народу буде одузето поприште косовске битке и материјални трагови о њој, време избрисати сећа-ње на косовске јунаке, и, на сећању и поштовању њихове жртве, изграђен вредносни систем, а онда ће све бити лакше.

                 И само видовданско помињање удворичке власти и свих оних који су “продали веру за вечеру” учествујући у трговини са светом српском земљом Косметом натопље-ном крвљу вечних српских јунака, било би скрнављење и једног и другог. Поставља се питање шта је са онима за које се са сигурношћу може претпоставити да у себи носе живи косовски завет, а који данас ћуте. Јесу ли због тога они уопште достојни видов-данског препознавања? Где су данас интелектуалци који су донедавно истицали значај светости косовске земље? Зашто владике витлају кандилима у дворцима пљачкаша на-родне имовине, уместо да свом несретном стаду помогну у очувању духовног иденти-тета? Зашто ћуте и они који су крајем прошлог века били на Космету и учествовали у борбама против шиптарских терориста, исламских фанатика и натовских специјалаца? Зар су већ заборавили саборце који су се сопственом жртвом сврстали у Лазареву свету војску? Ако су то учинили њима, зар то неће учинити и вишевековном историјском на-слеђу? А шта је са самим српским народом? Да ли је још увек актуална песникова опо-мињућа дилема постављена још пре сто година: ”Што ћутиш Србине тужни? Протрљај очи, слава те зове на црно гробље, на оно тужно Косово поље?”

                  Трећи и најважнији разлог опредељења за анализу војног аспекта видовданског помена, је тренутно стање српске војске. Страначке незналице, официри натуршчици и удворице без националне и професионалне части, довеле су је до ништавила. Они, који у срцима још увек носе косовски завет, онемели су од силних претњи. Ако давно напи-сани стих: “од Косова плач је, Богу се вапије, ал’ нигде помоћи, свуда срца тврда” осликава садашњи положај преосталих Срба на Космету, било би нормално да им њи-хова војска буде макар нада која их мотивише да бране животе, јер су хорде, горе и од турских, све остало уништиле. Смисао постојања војске јесте да се ономе што угрожава народ и државу супротстави свим средствима. Уместо тога, војни натуршчици, потпо-могнути армијом самозваних војних аналитичара, и наравно ригорозно контролисани од страних војних тимова, причају о учешћу у “ратовима ради мира”, односно у миров-ним операцијама, заборављујући мисао српског великана да “мач сме ићи само докле су народне границе.”

                   Дакле, заборав је услов “пацификације” српског народа и растројства његове војске, не због тога што угрожава мир и слободу других, већ зарад онеспособљавања да брани себе од других. Интересантно је пратити, да ли управљачка структура војске и “реформски опредељени” генерали и официри, уопште смеју да на Видовдан потраже своје лице у видовданском лицу српског народа. Хоће ли стати пред своје команде и је-динице, и говорити о косовским јунацима и завету који се, све до њих, преносио гене-рацијама? Хоће ли смети да помену оне који су пре седам година жртвовали своје жи-воте на територији Космета? Да ли ће на овај Видовдан успети да надвладају сопстве-ни страх од господара и коначно рећи шта су последице свега што су нам учинили пре десет година? Хоће ли, макар преваре ради, смети да помену паклени план за уништа-вање и протеривање српског народа са Космета, и јасно рећи шта ће они у том случају предузети? Хоће ли смети да помену и хашке сужње, који су у тој неправедној позици-ји само зато што су, придржавајући се војничке заклетве и косовског моралног кодекса, бранили српски народ и његове светиње од разуларених терористичких фаланги смрти и њихових натовских савезника? Једини прави одговор на ова питања био би потвр-дан. А уколико тако не буде, онда ће бити потпуно јасно какву ће улогу убудуће игра-ти војска и њен руководећи и управљачки кадар. Срамота ће бити само њихова и неће обезвредити ниједну жртву за косовска знамења, јер су оне већ дубоко и неизбрисиво урезане у сећању народа.

                   Подсећања ради, српски народ и његова војска су и у блиској прошлости имали сличних проблема са одбраном косметске земље. У завршној поруци беседе поводом петстогодишњице косовске битке, ђенерал Мишковић је записао “Ето, то показује про-шлост нашег народа-његова историја. Ако желимо да нас она поучи у садашњости, те да створимо светлу будућност, треба да имамо чврсту државну организацију, да имамо довољну, добро организовану, дисцилиновану и одушевљену војску, и да међу собом развијемо слогу, љубав, религиозност и патриотизам до фанатизма. То је дијагноза, а то је прогноза целе наше државне и народне снаге. Сваки друкчији политички експери-менти са државним уређењем и народним управљањем, само ће нас ослабити и уназа-дити.”

                    Војска, о којој је мудри ђенерал говорио, почетком прошлог века нас је ослобо-дила од ропства под Турцима, ослободивши и српске светиње у Рашкој области и на Косову и Метохији. На почетку овог века, војска која би требало да негује традиције својих предака и претходника, налази се пред изазовом очувања онога што су ти исти преци крвљу платили. Међутим, изгледа да су “друкчији политички експерименти са државним уређењем и народним управљањем”, унапред онеспособили војску за било какво реаговање, а камоли одбрану у војничком смислу. Имамо ли ми у овом тренутку уопште “довољну, добро организовану, дисциплиновану и одушевљену војску” спо-собну да се супротстави претњама? Одговор је, нажалост, негативан, јер поданичка власт и удворичко војно руководство седам пуних година предано и ревносно раде на њеној разградњи.

                   Дакле, српски народ, барем онај његов део у којем још живи видовданска идеја и косовски завет, мораће сам пред видовданско огледало и пред Лазара, надајући се да је он услишио Јефимијину молитву да “у заборав не остави вазљубљена чеда, која си-рота оставио јеси преласком својим. Јер, кад ти отпочину у небеским весељима твојим вечним, многе туге и бољке обузеше вазљубљена ти чеда, и у многим тугама живот проводе, јер њима владају Исмаилићани, и требамо сви помоћи твоје.”

У видовданском огледалу, српски ће народ препознати нове ратнике, али и све оне ко-ји су већ у војсци светог Лазара. •

Овај текст спада у најчитаније текстове сајта Видовдан. Објављен је 2007. године. Редакција га сматра и данс врло поучним и актуелним, поготово када се проговара о коренима и традицији српског народа. С тога га објављујемо готово у целости, сем ситних ажурирања која се односе на Косово и Метохију и војску у периоду 2007-2009. година.  

    Колико пушача има у редовима Војске? Један од “тачних одговора” могао би да гласи – све мање, јер нам је и Војска са сваким даном све мања. Најтачније податке свакако би могли дати персоналци. Или би се они могли добити на ВМА, зависно од тога где су завршили (ако су уопште завршили) силни упитници за систематске прегледе, у којима су биле обавезне рубрике од када и колико дневно (по)пушимо. Нешто у последње време, ако је веровати причама из неких јединица и установа, ни с тим прегледима баш не стојимо најбоље – нередовни су и површни. То је свакако друга прича, али и добра новинарска тема.

    По свој тежини и посебности, војнички позив, а ко то још није чуо, тражи здравог, младог човека и наравно не иде на руку пушачима. Колико се и да ли у Војсци води организована акција у борби против пушења? Недовољно, био би површан и први одговор, нажалост и тачан ако се изузму свакодневне “лекарске придике” и ту и тамо организована предавања по клубовима Војске, зависно од агилности њихових начелника. Ако последице пушења, што је посве разумљиво, мање осећају млађе старешине и војници, код старијих професионалаца пушење је, уз стресне ситуације, најчешћи узрок тежих обољења и наглог смањења радних способности. Ратне и ванредне ситуације, а попут њих и припреме и извођење великих вежби, штабних и других, ванредни задаци и друге околности које захтевају целодневни рад , обавезно су пропраћене великим количинама испијене кафе и великим бројем попушених цигарета и, као по правилу, нередовном исхраном, углавном сувим, конзервисаним јелима.  Последица је инфаркт, и још горе...

    За војнике је то добро регулисано – на занимањима, на часовима обуке, на стражи и другим дужностима, у току гађања и вежби, у војничким спаваоницама – пушење није дозвољено. Нажалост, регрути стижу у јединице као “пушачи са искуством”, јер, према статистичким подацима, наша земља је према броју пушача међу петнаестогодишњацима  у врху лествице. Око 60 одсто војника оно што не попуши током сати забране то обилато надокнади у слободном времену. С друге стране, по закону, војника у рату следује и редовно следовање цигарета, па и то не иде на руку у борби против пушења. Али, рат је рат

    Изгледа да приговор савести и цивилно служење војног рока задају још много главобоља, или, боље речено, тешко улазе у главу људи старог кова, мада су им наследници из првог или другог колена све мање на њих налик...

    Јада се пријатељ пријатељу из школских дана, како рече, на бруку што доживе седе главе. Унук му хоће на цивилно служење војног рока, на његово чуђење, отац га подржава, није, каже, ни баба од тога далеко, а још више се ишчудио када се томе само противила мајка која је то једино мушко изродила. Две му унуке, прекрсти се пријатељ, сваким даном запиткују како да се упишу у “полицајке”,или у војну академију.

    Све се изокренуло и изопачило, крсти се разочарани. Цела прича је потекла због образа и извињења што “стари ас” не може да одржи обећање и другу узврати позив на испраћај унука војника. Али судећи по његовој причи, можда је са извињењем и пожурио, јер ако му унуке буду упорне у остварењу својих жеља, може пријатеља да позове на њихов испраћај – у полицијску или војну академију...

    Сасвим случајно, присуство сусрету другова још из детињства, нагнаше ме на нека сећања и размишљања. Увек је у породици био догађај када мушко постане мушко и стаса за војника. Испраћаји су по броју званица, гозби и весељу код многих били равни свадбеном весељу. Да ли је неки “цивилни војник” правио испраћај, нисмо забележили, али ни о томе чули. Да ли би такав испраћај ако га је негде и неко и направио, могао да се разликује од рођенданских или неких других младалачких журки? Тешко, а ту поготово старијима у родбини нема места. И како у таквим ситуацијама наследнику пожелети срећне војничке дане? Како у витрини или новчанику направити места за слику војника. Како му отићи на заклетву, како му доћи у посету, послати пакет или упутницу? Каква ће њему остати успомене за арсенал сећања, за којима се неизбежно потеже у врућим мушким разговорима и на сусретима генерације?

    Људски се и наглас неутешни пријатељ све то питао, и на све упите остао без одговора. Тако је рам за слику војника у дединој соби остао празан. Ту празнину у раму, и у души, попуниће једнога дана можда слика једне од унука. Чуће се!