БЕОГРАД, 1.март – Вероватно нема народа на свету који има толико изрека, мисли и умотворина о друштвеном развоју, етици, односу човека и природе, међуљудским односима, друштвеним групама, рату, части и достојанству, храбрости, херојству, кукавичлуку и другим друштвеним појавама и вредностима, као што има српски народ. У вредносном смислу, српске народне изреке најчешће имају вредност филозофских мисли и животних аксиома.

Једна од најчешће помињаних је она што говори о жаби која је видела да поткивају коња, па је пожелела да и њу поткују, фигуративно сврставајући у жабе све људе који пате од комплекса ниже вредности, патолошких амбиција, без интелектуалних, образовних и моралних претпоставки за њих, жеље за сврставање у друштвене групе умних или богатих, лажне индентификације у јавности и других психосоцијалних проблема.

Није потребна посебна анализа да би се закључило да је данас у Србији много жаба или људи са жабљим понашањем и да је главни узрок тог друштвеног феномена дубока друштвена криза у свим областима, а посебно у моралном и вредносном систему.

Сигурно да због тога није чудно што и ветеранска друштвена група у Србији има своју причу о жаби, коњу и поткивању. Наиме, јуче је у Београду, баш у Центру „Сава“, властодржачка група приредила још једну представу разбијања ветеранске популације преко фантомских странака и удружења, у тренутку када се праве и легитимне ветеранске организације обједињују у борби за побољшање друштвеног положаја ветерана и њихових породица и решавање многобројнијих статусних и социјалних проблема који су ветеране са породицама бациле на егзистенцијално дно. Представа или „изборна скупштина“ је имала све потребне елементе:  и режисере, и шаптаче, и главне и споредне глумце, и статисте и публику. Текстописцима и режисерима се нема много шта замерити. Они су били на власти када су одређивали ратне противнике и слали ветеране у оружану борбу и када им је било изузетно лепо. Они су и сада на власти, проглашавајући српске ратне противнике за пријатеље и савезнике, а истовремено омаловажавајући све ветеранске жртве, с`тим што им је сада много лепше на власти него раније, а ветеранима и њиховим породицама толико лоше, да горе не може бити.

Међутим, оно што им ветерани не смеју опростити је то што су за „лидера“ фантомске странке или „ветеранску жабу“, или боље речено за главног глумца поменуте представе узели човека сумњивих интелектуалних и моралних квалитета. Он је електрозаваривач који тешко разликује бренер од апарата за електрично заваривање, али је у младости постао специјалиста за брзо отварање аутомобила и демонтирање радио апарата из њих. Што се тиче његовог учешћа у оружаној борби, све је више сведока који ту чињеницу дугачије тумаче од званичне верзије.

Можда ветеранску причу о жаби, коњу и поткивању најбоље илуструју „мисли“ новог „лидера“, прочитане као уводно излагање у представи. Странка чији је он „лидер“ је „настала из жеље да се у друштву промени мишљење о учесницима последњих немилих догађаја приликом распада бивше СФРЈ“, па је због тога заузет „чврст став политичке доследности“, јер „носимо тешко бреме прошлости као народ“ који „по природи ствари а својствено нашем народу кривце за све што је лоше тражи на другом месту, а не код нас самих“.

Дакле, за „експерта“ за историјска догађања на тлу бивше Југославије, карактерологију српског народа и сложена правна и социолошка питања, али без икакве квлаифакције, ратови су били немили догађаји, српски народ носи бреме прошлости, српски народ је крив, али то неће да призна, што ће све исправити он као лидер и странка „са ставовима политичке доследности“.

Наравно, ветеранска и политичка жаба се не зауставља на изреченом, већ се у представи легитимише и као „експерт“ за обавештајно-безбедносна питања, међународне односе, интегративне процесе и међународно кривично право, тврдећи у свом уводном монологу да је „непријатељ невидљив, а нажалост свуда пристуан“, да „Србија мора напред без обзира на покушаје да се напредак Србије у евроатлантске интеграције заувек заустави или успори“, наглашавајући да „осуђује злочине који су чињени у наше име и гласаће за резолуцију о Сребреници“.

На крају, из моралих разлога, мора се поставити питања какви су то доктори наука, професори, математичари и други интелектуалци из властодржачке коалиције који су, вероватно, по налогу главног патрона, морати да присуствују представи и слушају ветеранску жабу. Уместо одговора, а имајући у виду како су отето посланичко место ветеранској популацији даровали  њему ради манипулисања приликом гласања, треба рећи да и за њих народ има изреку - према врећи и закрпа, односно према светцу и тропар.

Према томе, коње ће и даље поткивати да би се њихов тутањ чуо далеко, а жабама , без обзира колике су, место је у смрдљивој баруштини. То важи и за ветеранске жабе.